Nedelja 15 mart 2020 godine na RTS 1 u 18.55h emitovana je nova emisija kviza Slagalica.
Predlog knjige - Istinita prica
Ponekad je tokom žetve moja majka odlazila u polje da pokupi. Pratila sam je i otišli smo, poput Ruth iz Biblije, da pogledamo u bogata polja Boaza. Jednog dana otišli smo do mesta, čiji je izvršitelj bio poznat po čoveku bezobrazluka i divljaka. Videli smo ga kako dolazi sa ogromnim bičem u ruci, a moja majka i svi ostali su pobegli. Imao sam drvene cipele na bosim nogama, a u žurbi sam ih izgubio, a zatim su me trnci trzali da ne mogu trčati i tako sam ostao sam i ostao sam. Čovek je došao i podigao bič da me udari, kad sam ga pogledao u lice i nehotice uzviknuo, - "Kako se usuđuješ da me udariš kad to vidi Bog?" Snažni, strogi čovek me pogledao i odjednom je postao blag; potapšao me po obrazima, pitao me kako se zove i dao mi novac. Kada sam to doneo majci i pokazao joj, rekla je drugima: "On je čudno dete, moj Hans Kristijan; svi su ljubazni prema njemu: ovaj negativac mu je čak dao novac." Odrastao sam pobožno i sujeverno. Nisam imao pojma želje ili potrebe; da budem siguran da su moji roditelji imali dovoljno života samo iz dana u dan, ali bar sam imao dosta stvari; stara žena je za mene promijenila odjeću mog oca. Potom sam s roditeljima išao u pozorište, gde su prve predstave koje sam video bile na nemačkom. "Das Donauveibchen" bio je omiljeno delo celog grada; tamo sam, međutim, prvi put video Holgorove seoske političare tretirane kao operu. Prvi utisak koji su pozorište i gomila okupljeni tamo stvorili na mene, ni u kom slučaju nije bio nikakav znak poetičnog snaranja u meni; moj prvi uzvik kad sam video toliko ljudi bio je: "Da smo imali samo toliko kašike putera koliko je ljudi ovde, ja bih jeo puno putera!" Pozorište je, međutim, ubrzo postalo moje omiljeno mesto, ali kako sam tek retko mogao da odem tamo, stekao sam prijateljstvo čoveka koji je izveo muzičke igrice, a on mi ga je davao svakog dana. S tim sam sedirao u ćošku i zamišljao čitavu predstavu, u skladu sa imenom dela i likovima u njemu. To je bilo moje prvo, nesvesno poetizovanje.
Predlog knjige - Istinita prica
Ponekad je tokom žetve moja majka odlazila u polje da pokupi. Pratila sam je i otišli smo, poput Ruth iz Biblije, da pogledamo u bogata polja Boaza. Jednog dana otišli smo do mesta, čiji je izvršitelj bio poznat po čoveku bezobrazluka i divljaka. Videli smo ga kako dolazi sa ogromnim bičem u ruci, a moja majka i svi ostali su pobegli. Imao sam drvene cipele na bosim nogama, a u žurbi sam ih izgubio, a zatim su me trnci trzali da ne mogu trčati i tako sam ostao sam i ostao sam. Čovek je došao i podigao bič da me udari, kad sam ga pogledao u lice i nehotice uzviknuo, - "Kako se usuđuješ da me udariš kad to vidi Bog?" Snažni, strogi čovek me pogledao i odjednom je postao blag; potapšao me po obrazima, pitao me kako se zove i dao mi novac. Kada sam to doneo majci i pokazao joj, rekla je drugima: "On je čudno dete, moj Hans Kristijan; svi su ljubazni prema njemu: ovaj negativac mu je čak dao novac." Odrastao sam pobožno i sujeverno. Nisam imao pojma želje ili potrebe; da budem siguran da su moji roditelji imali dovoljno života samo iz dana u dan, ali bar sam imao dosta stvari; stara žena je za mene promijenila odjeću mog oca. Potom sam s roditeljima išao u pozorište, gde su prve predstave koje sam video bile na nemačkom. "Das Donauveibchen" bio je omiljeno delo celog grada; tamo sam, međutim, prvi put video Holgorove seoske političare tretirane kao operu. Prvi utisak koji su pozorište i gomila okupljeni tamo stvorili na mene, ni u kom slučaju nije bio nikakav znak poetičnog snaranja u meni; moj prvi uzvik kad sam video toliko ljudi bio je: "Da smo imali samo toliko kašike putera koliko je ljudi ovde, ja bih jeo puno putera!" Pozorište je, međutim, ubrzo postalo moje omiljeno mesto, ali kako sam tek retko mogao da odem tamo, stekao sam prijateljstvo čoveka koji je izveo muzičke igrice, a on mi ga je davao svakog dana. S tim sam sedirao u ćošku i zamišljao čitavu predstavu, u skladu sa imenom dela i likovima u njemu. To je bilo moje prvo, nesvesno poetizovanje.