Ponedeljak 30 mart 2020 godine na RTS 1 u 18.55h emitovana je nova emisija kviza Slagalica.
Predlog knjige - Istinita prica
U Bakkehusu je živeo i profesor Thiele, mladi student u to vreme, ali čak i tada urednik popularnih danskih legendi, a javnosti poznat kao rešivač Baggesenove zagonetke i kao pisac lepe poezije. Imao je raspoloženje, istinsku inspiraciju i srce. Mirno je i pažljivo posmatrao kako se razvijam u mom umu, dok sada nismo postali prijatelji. Bio je jedan od retkih koji je u to vreme govorio istinu o meni, kada su se drugi ljudi smejali na moj račun i imali samo oči za ono što je u meni smejalo. Ljudi su me u šali zvali malim govornikom i, kao takav, bio sam predmet radoznalosti. Pronašli su zabavu u meni, a ja sam pogrešio svaki osmeh zbog osmeha aplauza. Jedan od mojih kasnijih prijatelja rekao mi je da me je verovatno zbog ovog perioda prvi put video. Bila je to u svlačionici bogatog zanatlije, gde su se ljudi vrlo radovali meni. Želeli su da ponovim jednu od svojih pesama, a kako sam to radio sa sjajnim osećajem, radost se promenila u simpatiju prema meni. Čuo sam da je svaki dan govorio, šta bi bilo dobro za mene kad bih mogao da studiram. Ljudi su mi savetovali da se posvetim nauci, ali niko nije pomerio ni jedan korak da bi mi to omogućio; Bilo mi je dovoljno rada da držim telo i dušu. Stoga mi je palo na pamet da napišem tragediju koju bih ponudio Kraljevskom pozorištu, a zatim bih počeo da studiram sa novcem koji bih tako trebao dobiti. Dok me je Guldberg predavao danski, napisao sam tragediju iz nemačke priče, pod nazivom Kapela u šumi; ipak, kako se to radilo samo kao vežba na jeziku, i, kako mi je zabranio da to iznesem na odlučniji način, to ne bih učinio. Stoga sam nastao sopstveni materijal; i u roku od četrnaest dana napisao sam svoju nacionalnu tragediju pod nazivom Razbojnici u Viszenbergu (ime malog sela u Funenu.) U njoj je jedva bilo ispravno napisana reč, jer nisam imao nikoga da mi pomogne, jer sam hteo da to učinim anoniman; ipak je u tajnu bila priznata jedna osoba, naime, mlada dama s kojom sam se sreo u Odenseu, tokom moje pripreme za potvrdu, jedina koja mi je u to vreme pokazala ljubaznost i dobru volju. Kroz nju sam se upoznao sa porodicom Colbj r rnsen i tako bio poznat i primljen u svim onim krugovima od kojih jedan vodi u drugi. Platila je nekom da pripremi čitljivu kopiju mog dela, i obavezala se da će ga predstaviti na uvid. Posle intervala od šest nedelja, vratio sam ga, praćen pismom u kome je rečeno da ljudi ne žele zadržati dela koja su izdala, u tolikoj meri, želju elementarnog znanja.
Predlog knjige - Istinita prica
U Bakkehusu je živeo i profesor Thiele, mladi student u to vreme, ali čak i tada urednik popularnih danskih legendi, a javnosti poznat kao rešivač Baggesenove zagonetke i kao pisac lepe poezije. Imao je raspoloženje, istinsku inspiraciju i srce. Mirno je i pažljivo posmatrao kako se razvijam u mom umu, dok sada nismo postali prijatelji. Bio je jedan od retkih koji je u to vreme govorio istinu o meni, kada su se drugi ljudi smejali na moj račun i imali samo oči za ono što je u meni smejalo. Ljudi su me u šali zvali malim govornikom i, kao takav, bio sam predmet radoznalosti. Pronašli su zabavu u meni, a ja sam pogrešio svaki osmeh zbog osmeha aplauza. Jedan od mojih kasnijih prijatelja rekao mi je da me je verovatno zbog ovog perioda prvi put video. Bila je to u svlačionici bogatog zanatlije, gde su se ljudi vrlo radovali meni. Želeli su da ponovim jednu od svojih pesama, a kako sam to radio sa sjajnim osećajem, radost se promenila u simpatiju prema meni. Čuo sam da je svaki dan govorio, šta bi bilo dobro za mene kad bih mogao da studiram. Ljudi su mi savetovali da se posvetim nauci, ali niko nije pomerio ni jedan korak da bi mi to omogućio; Bilo mi je dovoljno rada da držim telo i dušu. Stoga mi je palo na pamet da napišem tragediju koju bih ponudio Kraljevskom pozorištu, a zatim bih počeo da studiram sa novcem koji bih tako trebao dobiti. Dok me je Guldberg predavao danski, napisao sam tragediju iz nemačke priče, pod nazivom Kapela u šumi; ipak, kako se to radilo samo kao vežba na jeziku, i, kako mi je zabranio da to iznesem na odlučniji način, to ne bih učinio. Stoga sam nastao sopstveni materijal; i u roku od četrnaest dana napisao sam svoju nacionalnu tragediju pod nazivom Razbojnici u Viszenbergu (ime malog sela u Funenu.) U njoj je jedva bilo ispravno napisana reč, jer nisam imao nikoga da mi pomogne, jer sam hteo da to učinim anoniman; ipak je u tajnu bila priznata jedna osoba, naime, mlada dama s kojom sam se sreo u Odenseu, tokom moje pripreme za potvrdu, jedina koja mi je u to vreme pokazala ljubaznost i dobru volju. Kroz nju sam se upoznao sa porodicom Colbj r rnsen i tako bio poznat i primljen u svim onim krugovima od kojih jedan vodi u drugi. Platila je nekom da pripremi čitljivu kopiju mog dela, i obavezala se da će ga predstaviti na uvid. Posle intervala od šest nedelja, vratio sam ga, praćen pismom u kome je rečeno da ljudi ne žele zadržati dela koja su izdala, u tolikoj meri, želju elementarnog znanja.