Sreda 18 mart 2020 godine na B92 emitovala se nova epizoda kviza Stoperica.
Predlog knjige - Istinita prica
Moja se majka udala drugi put, mlada zanatlija; ali njegova porodica, koja je takođe pripadala zanatskoj klasi, mislila je da se oženio ispod sebe, a ni mojoj majci ni meni nije bilo dozvoljeno da ih posećujemo. Moj očuh je bio mlad, groban čovek, koji ne bi imao nikakve veze sa mojim obrazovanjem. Provela sam, dakle, tokom svog peep shov-a i svog lutkarskog teatra, a moja najveća sreća sastojala se u prikupljanju svetlih obojenih komada tkanine i svile, koje sam izrezao i šivao. Moja majka je to smatrala dobrom pripremnom vežbom za moj postanak krojačem i zauzela se ideja da se sigurno rodim za to. Ja sam, naprotiv, rekao da ću ići u pozorište i postati glumac, želja kojoj se moja majka najduhovitije protivila, jer nije znala drugo pozorište osim onih koji su šetali i konopce. Ne, krojač kakav moram i moram biti. Jedino što me je u nekoj mjeri pomirilo sa ovom perspektivom bilo je da bih tada trebao dobiti toliko mnogo fragmenata da nadoknadim svoje pozorište. Moja strast za čitanjem, mnogo dramatičnih scena koje sam poznavao napamet, i moj izuzetno lep glas, na mene su nekako skrenuli pažnju nekoliko uticajnijih porodica Odensea. Poslao sam ih u njihove kuće, a osebujne karakteristike mog uma uzbudile su njihovo interesovanje. Među drugima koji su me primetili bio je pukovnik Hoegh-Guldberg, koji mi je sa porodicom iskazivao najiskreniju simpatiju; zaista toliko da me je upoznao sa sadašnjim kraljem, tadašnjim princom Kristijanom. Brzo sam rastao i bio sam visok momak za koga je moja majka rekla da ga više ne može pustiti bez ijednog predmeta u životu. Poslat sam, dakle, u dobrotvornu školu, ali učio sam samo religiju, pisanje i aritmetiku, i poslednje dovoljno loše; Takođe sam mogao da pravilno napišem reč. Na majstorov rođendan uvek sam mu tkao vijenac i pisao mu pjesmu; primio ih je pola sa osmehom i pola kao u šali; ali poslednji put me je prezirao. Ulični dečki takođe su čuli od mojih roditelja o mom osebujnom razmišljanju i da imam naviku da odlazim prema kućama plemića. Stoga me je jednog dana proganjala divlja gomila njih, koja je dezertirano vikala za mnom: "Tamo vodi dramski pisac!" Sakrio sam se kod kuće u ćošku, plakao i molio se Bogu.
Predlog knjige - Istinita prica
Moja se majka udala drugi put, mlada zanatlija; ali njegova porodica, koja je takođe pripadala zanatskoj klasi, mislila je da se oženio ispod sebe, a ni mojoj majci ni meni nije bilo dozvoljeno da ih posećujemo. Moj očuh je bio mlad, groban čovek, koji ne bi imao nikakve veze sa mojim obrazovanjem. Provela sam, dakle, tokom svog peep shov-a i svog lutkarskog teatra, a moja najveća sreća sastojala se u prikupljanju svetlih obojenih komada tkanine i svile, koje sam izrezao i šivao. Moja majka je to smatrala dobrom pripremnom vežbom za moj postanak krojačem i zauzela se ideja da se sigurno rodim za to. Ja sam, naprotiv, rekao da ću ići u pozorište i postati glumac, želja kojoj se moja majka najduhovitije protivila, jer nije znala drugo pozorište osim onih koji su šetali i konopce. Ne, krojač kakav moram i moram biti. Jedino što me je u nekoj mjeri pomirilo sa ovom perspektivom bilo je da bih tada trebao dobiti toliko mnogo fragmenata da nadoknadim svoje pozorište. Moja strast za čitanjem, mnogo dramatičnih scena koje sam poznavao napamet, i moj izuzetno lep glas, na mene su nekako skrenuli pažnju nekoliko uticajnijih porodica Odensea. Poslao sam ih u njihove kuće, a osebujne karakteristike mog uma uzbudile su njihovo interesovanje. Među drugima koji su me primetili bio je pukovnik Hoegh-Guldberg, koji mi je sa porodicom iskazivao najiskreniju simpatiju; zaista toliko da me je upoznao sa sadašnjim kraljem, tadašnjim princom Kristijanom. Brzo sam rastao i bio sam visok momak za koga je moja majka rekla da ga više ne može pustiti bez ijednog predmeta u životu. Poslat sam, dakle, u dobrotvornu školu, ali učio sam samo religiju, pisanje i aritmetiku, i poslednje dovoljno loše; Takođe sam mogao da pravilno napišem reč. Na majstorov rođendan uvek sam mu tkao vijenac i pisao mu pjesmu; primio ih je pola sa osmehom i pola kao u šali; ali poslednji put me je prezirao. Ulični dečki takođe su čuli od mojih roditelja o mom osebujnom razmišljanju i da imam naviku da odlazim prema kućama plemića. Stoga me je jednog dana proganjala divlja gomila njih, koja je dezertirano vikala za mnom: "Tamo vodi dramski pisac!" Sakrio sam se kod kuće u ćošku, plakao i molio se Bogu.