Emitovan kviz Soba srece na televiziji Happy u 21h
Predlog knjige - Istinita prica
"That was the path upon which I ought to have gone!" said my father, kissed me passionately, and was silent the whole evening. "To je bio put kojim sam trebao krenuti!" rekao je moj otac, strastveno me poljubio i čitavo veče ćutao. Vrlo se retko povezivao sa svojim jednakim. Nedjeljom je izlazio u šumu, kad me je poveo sa sobom; nije mnogo razgovarao kad je bio napolju, ali bi sedeo tiho, potonuo u duboku misao, dok sam ja trčao i trljao jagode na slamku ili vezane vijence. Samo dva puta u godini, i to u mesecu maju, kada su se šume sređivale najranije zeleno, je li moja majka išla sa nama, a onda je nosila pamučnu haljinu, koju je oblačila samo u tim prilikama, i kada sudjelovala je u Gospodnjoj večeri i koja je, koliko se sjećam, bila njena haljina za odmor. Uvek je sa sobom kući uzimala mnogo svežih bukovih gomila koje su posađene iza poliranog kamena. Kasnije tokom godine, grančice svetog jova su bile zaglavljene u brade greda, i njihov rast smo smatrali znakom da li će nam život biti dug ili kratak. Zelene grane i slike ukrašavali su našu sobu, koju je moja majka uvek održavala urednom i čistom; ponosila se ponosom što je posteljina i zavese uvek bile bele. Majka mog oca svakodnevno je dolazila u našu kuću, bilo je to samo na trenutak, kako bih videla svog malog unuka. Bila sam njena radost i njena radost. Bila je tiha i simpatična starica, blagih plavih očiju i fine figure, koju je život teško pokušao. Pošto je bila supruga zemljaka u lakim okolnostima, sada je pala u veliko siromaštvo, i nastanila se sa svojim nemoćnim suprugom u maloj kući, koja je bila poslednji, siromašni ostaci njihove imovine. Nikad je nisam video kako prolazi suza. Ali to je ostavilo dublji utisak na mene kad je tiho uzdahnula i rekla mi o majci svoje majke kako je bila bogata, plemenita dama u gradu Casselu i da se udala za "komičara", to je bilo kako je to izrazila i pobegla od roditelja i kuće, zbog čega su svi njeni potomci sada morali da se pokaju. Nikada se ne mogu sjetiti da sam je čuo kako pominje prezime svoje bake; ali njeno djevojačko prezime bilo je Nommesen. Bila je zaposlena da se brine o bašti koja je pripadala ludilu azila i svake nedelje uvečer donosila nam je cveće, koje su joj dali dozvolu da ponese sa sobom kući. Ovo cveće krasilo je ormar moje majke; ali oni su i dalje bili moji, a meni je bilo dozvoljeno da ih stavim u čašu vode. Koliko je to bilo zadovoljstvo! Sve mi ih je donijela; volela me je svom svojom dušom. Znao sam to i razumeo sam.
Predlog knjige - Istinita prica
"That was the path upon which I ought to have gone!" said my father, kissed me passionately, and was silent the whole evening. "To je bio put kojim sam trebao krenuti!" rekao je moj otac, strastveno me poljubio i čitavo veče ćutao. Vrlo se retko povezivao sa svojim jednakim. Nedjeljom je izlazio u šumu, kad me je poveo sa sobom; nije mnogo razgovarao kad je bio napolju, ali bi sedeo tiho, potonuo u duboku misao, dok sam ja trčao i trljao jagode na slamku ili vezane vijence. Samo dva puta u godini, i to u mesecu maju, kada su se šume sređivale najranije zeleno, je li moja majka išla sa nama, a onda je nosila pamučnu haljinu, koju je oblačila samo u tim prilikama, i kada sudjelovala je u Gospodnjoj večeri i koja je, koliko se sjećam, bila njena haljina za odmor. Uvek je sa sobom kući uzimala mnogo svežih bukovih gomila koje su posađene iza poliranog kamena. Kasnije tokom godine, grančice svetog jova su bile zaglavljene u brade greda, i njihov rast smo smatrali znakom da li će nam život biti dug ili kratak. Zelene grane i slike ukrašavali su našu sobu, koju je moja majka uvek održavala urednom i čistom; ponosila se ponosom što je posteljina i zavese uvek bile bele. Majka mog oca svakodnevno je dolazila u našu kuću, bilo je to samo na trenutak, kako bih videla svog malog unuka. Bila sam njena radost i njena radost. Bila je tiha i simpatična starica, blagih plavih očiju i fine figure, koju je život teško pokušao. Pošto je bila supruga zemljaka u lakim okolnostima, sada je pala u veliko siromaštvo, i nastanila se sa svojim nemoćnim suprugom u maloj kući, koja je bila poslednji, siromašni ostaci njihove imovine. Nikad je nisam video kako prolazi suza. Ali to je ostavilo dublji utisak na mene kad je tiho uzdahnula i rekla mi o majci svoje majke kako je bila bogata, plemenita dama u gradu Casselu i da se udala za "komičara", to je bilo kako je to izrazila i pobegla od roditelja i kuće, zbog čega su svi njeni potomci sada morali da se pokaju. Nikada se ne mogu sjetiti da sam je čuo kako pominje prezime svoje bake; ali njeno djevojačko prezime bilo je Nommesen. Bila je zaposlena da se brine o bašti koja je pripadala ludilu azila i svake nedelje uvečer donosila nam je cveće, koje su joj dali dozvolu da ponese sa sobom kući. Ovo cveće krasilo je ormar moje majke; ali oni su i dalje bili moji, a meni je bilo dozvoljeno da ih stavim u čašu vode. Koliko je to bilo zadovoljstvo! Sve mi ih je donijela; volela me je svom svojom dušom. Znao sam to i razumeo sam.