Cetvrta emisija kviza Stigni me ako znas emitovana 27 marta na RTS 1 u 22h.
Predlog knjige - Istinita prica
Ubrzo nakon toga, Dalen je priredio balet Armida u kojem sam primio mali deo: Bio sam duh. U ovom baletu upoznao sam damu profesora Heiberga, ženu pesnika, a sada vrlo cenjenu glumicu na danskoj sceni; ona, tada devojčica, takođe je učestvovala u tome, a naša imena su stajala ispisana na računu. To je bio trenutak u mom životu, kada je moje ime odštampano! Zamišljao sam da to mogu vidjeti kao nimbus besmrtnosti. Neprestano sam gledao štampani papir. Nosio sam program baleta sa sobom noću do kreveta, ležao i čitao svoje ime pri užarenju sveća - ukratko, bio sam srećan. Sada sam bio dve godine u Kopenhagenu. Skupljena suma novca za mene je potrošena, ali bilo me je sramota da iznesem svoje želje i svoje potrebe. U kuću sam odvezao ženu čiji je muž, kad je živeo, bio gospodar trgovačkog broda, i tamo sam imao samo smeštaj i doručak. To su bili teški, mračni dani za mene. Gospođa je verovala da sam izašla da večeram sa raznim porodicama, dok sam pojela samo malo hleba na jednoj od klupa u kraljevskoj bašti. Veoma retko sam se upustio u neke od najnižih kuća za jelo i izabrao tamo najmanje skupo jelo. Bila sam, istina, veoma zabranjena; ali nisam osetio svu težinu svog stanja. Svaku osobu koja mi je ljubazno razgovarala uzeo sam za vernog prijatelja. Bog je bio sa mnom u mojoj maloj sobi; i mnogo noći, kad sam izgovorio večernju molitvu, pitao sam za Njega, kao dete, "Hoće li uskoro stvari biti bolje sa mnom?" Imao sam predodžbu da će to biti sa mnom tokom Nove godine, tako će i sa mnom proći čitavu godinu; a moje najveće želje bile su da igram ulogu u predstavi. Sad je bio novogodišnji dan. Pozorište je bilo zatvoreno, a na ulazu u pozornicu sedeo je samo napola slepi portir, na kojem nije bilo duše. Projurio sam kraj njega sa kuckanjem, ušao između pokretnih scena i zavesa i napredovao do otvorenog dela pozornice. Ovde sam pao na kolena, ali ni jednog se stiha za deklaraciju nisam mogao setiti u sećanju. Tada sam naglas rekao Gospodnju molitvu i izašao sam sa ubeđivanjem, da sam, kako bih tokom Nove godine govorio sa pozornice, trebalo da tokom godine uspem da govorim još više, kao i da dodelim deo meni.
Predlog knjige - Istinita prica
Ubrzo nakon toga, Dalen je priredio balet Armida u kojem sam primio mali deo: Bio sam duh. U ovom baletu upoznao sam damu profesora Heiberga, ženu pesnika, a sada vrlo cenjenu glumicu na danskoj sceni; ona, tada devojčica, takođe je učestvovala u tome, a naša imena su stajala ispisana na računu. To je bio trenutak u mom životu, kada je moje ime odštampano! Zamišljao sam da to mogu vidjeti kao nimbus besmrtnosti. Neprestano sam gledao štampani papir. Nosio sam program baleta sa sobom noću do kreveta, ležao i čitao svoje ime pri užarenju sveća - ukratko, bio sam srećan. Sada sam bio dve godine u Kopenhagenu. Skupljena suma novca za mene je potrošena, ali bilo me je sramota da iznesem svoje želje i svoje potrebe. U kuću sam odvezao ženu čiji je muž, kad je živeo, bio gospodar trgovačkog broda, i tamo sam imao samo smeštaj i doručak. To su bili teški, mračni dani za mene. Gospođa je verovala da sam izašla da večeram sa raznim porodicama, dok sam pojela samo malo hleba na jednoj od klupa u kraljevskoj bašti. Veoma retko sam se upustio u neke od najnižih kuća za jelo i izabrao tamo najmanje skupo jelo. Bila sam, istina, veoma zabranjena; ali nisam osetio svu težinu svog stanja. Svaku osobu koja mi je ljubazno razgovarala uzeo sam za vernog prijatelja. Bog je bio sa mnom u mojoj maloj sobi; i mnogo noći, kad sam izgovorio večernju molitvu, pitao sam za Njega, kao dete, "Hoće li uskoro stvari biti bolje sa mnom?" Imao sam predodžbu da će to biti sa mnom tokom Nove godine, tako će i sa mnom proći čitavu godinu; a moje najveće želje bile su da igram ulogu u predstavi. Sad je bio novogodišnji dan. Pozorište je bilo zatvoreno, a na ulazu u pozornicu sedeo je samo napola slepi portir, na kojem nije bilo duše. Projurio sam kraj njega sa kuckanjem, ušao između pokretnih scena i zavesa i napredovao do otvorenog dela pozornice. Ovde sam pao na kolena, ali ni jednog se stiha za deklaraciju nisam mogao setiti u sećanju. Tada sam naglas rekao Gospodnju molitvu i izašao sam sa ubeđivanjem, da sam, kako bih tokom Nove godine govorio sa pozornice, trebalo da tokom godine uspem da govorim još više, kao i da dodelim deo meni.