Utorak 22.april 2020 godine u 22:30h prikazana je nova cela emisija Amidzi sou na televizji Pink.
Predlog knjige - Istinita prica
Sve više i više sam izdavao u svojim spisima nezdrav razum. Osećao sam sklonost da tražim melanholiju u životu i da se zadržavam na tamnoj strani stvari. Postao sam osetljiv i više mislio na krivicu nego na pohvale koje su me gledale. Moje kasno školsko obrazovanje, koje je bilo primorano, i moj nagon da postanem autor dok sam još bio učenik, jasno pokazuju da moj prvi rad, „Putovanje pešice“, nije bio bez gramatičkih grešaka. Da sam platio samo nekom za korekciju štampe, što je bilo delo na koje nisam navikao, onda protiv mene ne bi mogao biti pokrenut ni jedan takav postupak. Naprotiv, ljudi su se smejali tim greškama i prebivali su na njima, nepažljivo prenoseći ono u knjizi koja je imala zasluge. Znam ljude koji čitaju samo moje pesme da bi otkrili greške; primetili su, na primer, koliko često se koristim reč lepa ili slična reč. Gospodin, koji je sada sveštenoslužitelj, u to vreme pisac vavdevila i kritičar, nije se stideo, u društvu gde sam bio, da prođem kroz nekoliko svojih pesama u ovom stilu; tako da je devojčica stara šest godina, koja je čudila da je otkrio da sve nije u redu, uzela knjigu i ukazala na konjunkciju i rekla: "Još je malo reči oko koje se nisi zgražao." Osećao je kakav odbojnik leži u primedbi deteta; izgledao je posramljeno i poljubio malog. Sve me to ranilo; ali od školskih dana sam postao pomalo plašljiv i zbog toga sam sve to mirno shvatio: bio sam morbidno osetljiv i bio sam dobro raspoložen. Svi su to znali, a neki su na taj račun bili gotovo okrutni prema meni. Svi su želeli da me nauče; skoro svi su rekli da sam razmažen pohvalom, i zbog toga će mi govoriti istinu.
Predlog knjige - Istinita prica
Sve više i više sam izdavao u svojim spisima nezdrav razum. Osećao sam sklonost da tražim melanholiju u životu i da se zadržavam na tamnoj strani stvari. Postao sam osetljiv i više mislio na krivicu nego na pohvale koje su me gledale. Moje kasno školsko obrazovanje, koje je bilo primorano, i moj nagon da postanem autor dok sam još bio učenik, jasno pokazuju da moj prvi rad, „Putovanje pešice“, nije bio bez gramatičkih grešaka. Da sam platio samo nekom za korekciju štampe, što je bilo delo na koje nisam navikao, onda protiv mene ne bi mogao biti pokrenut ni jedan takav postupak. Naprotiv, ljudi su se smejali tim greškama i prebivali su na njima, nepažljivo prenoseći ono u knjizi koja je imala zasluge. Znam ljude koji čitaju samo moje pesme da bi otkrili greške; primetili su, na primer, koliko često se koristim reč lepa ili slična reč. Gospodin, koji je sada sveštenoslužitelj, u to vreme pisac vavdevila i kritičar, nije se stideo, u društvu gde sam bio, da prođem kroz nekoliko svojih pesama u ovom stilu; tako da je devojčica stara šest godina, koja je čudila da je otkrio da sve nije u redu, uzela knjigu i ukazala na konjunkciju i rekla: "Još je malo reči oko koje se nisi zgražao." Osećao je kakav odbojnik leži u primedbi deteta; izgledao je posramljeno i poljubio malog. Sve me to ranilo; ali od školskih dana sam postao pomalo plašljiv i zbog toga sam sve to mirno shvatio: bio sam morbidno osetljiv i bio sam dobro raspoložen. Svi su to znali, a neki su na taj račun bili gotovo okrutni prema meni. Svi su želeli da me nauče; skoro svi su rekli da sam razmažen pohvalom, i zbog toga će mi govoriti istinu.